Svedočenje Albanke: Kako je Haradinaj klao srpske policajce

ništa čudno od strane albanaca , hrvata i muslimana : nikada nisu ratovali kao časni ljudi , i zbog toga se više bave mučenjem . To im je tradicija , a to je tradicija kukavica , slabića i amoralnih nacija. Zapad sve to zna i ućutkuje zbog nekih interesa kojih ih čak prevazilaze. Begrad je bmbardovan 1941, a Dresde je sravljen 45 ...Doćiće vreme, i to brzo . kada ćemo slaviti pravedno tuđu muku !!!

Бранка Ђукић је трагично настрадала дјевојка, коју су покушали да силују, а потом и уб/или двојица Албанаца из западних дијелова Метохије. Она је била ученица плавске гимназије, тек стасавала за живот. Злочинци су били ухапшени и суђено им је у судници Суда у Бијелом Пољу. Њезин отац Раде Ђукић није могао да чека изрицање пресуде, јер је адвокат одбране тражио ослобађајућу пресуду. Тада је узео пиштољ и сам пресудио злочинцу.

Извади Раде свој револвер који је био за појасом, направи само три корака и уз пуцањ се појави пламен на глави уби/це, а одмах и други на леђима. Како су касније медицински стручњаци утврдили - оба хица су била смртоносна, јер је први прошао кроз мозак, а други кроз срце уби/це, који није имао времена ни да јаукне. А онај други Албанац, саучесник у злочину над недужном Бранком, одмах се баци под ноге осталим милиционерима и тако се спаси, мада је Раде био припремио сљедећи метак и за њега, који је већ био у цијеви пиштоља. Отац и друга родбина присутних Албанаца се нијесу макли с мјеста. Милиционери одмах појурише ка Раду, а он им пружи свој пиштољ и запали цигарету. Раде Ђукић се није опирао, већ се одмах предао. Предавши пиштољ милиционеру, Раде га упозори: - "Пази да некога не убиј/еш, јер је метак у цијеви". А затим се окрену према оном другом Албанцу и рече: - “И ти ћеш овако проћи”.

Ovaj kromanjonac je jos na nivou zivotinje! Pa je kao takav savrsen da izvrsava sve naredbe zapada! Inace bi do sada u zatvoru ili 2 metra pod zemljom!

Zemljo moja i otaca mojih i dedova mojih,i pradeova mojih i mojih u nedogled.Čuješ li plač moj,osećaš li teret duše moje pod nogama mojim oslonjenim na tvoje blažene grudi.O kako mi te razapinju danas,o kako mi te ruše danas,o kako mi te zagadjiju danas neki novi ljudi koji se samo ljudima zovu.Kako mi te u beznadje bacaju i tvoju decu poggane o pogrrdjuju,i tvoja polja zllom sade,a livade ostaše bez cvetka,kosovski božuri već davno ne cvetaju,Gračanica plače za mnom i Veliki Dečani,a Beli Andjeo više ne širi svoja krila.O zemljo moja i otaca mojih,i dedova mojih i pradedova mojih i mojih u nedogled kako li te ojadiše i opogganiše.